Crkveno i opštinsko venčanje – pravila, pravila… za dlaku su nas udavila!

Venčanica je gotova i izgleda baš onako kako sam želela. To je veliko olakšanje. Sad da vidimo kako, gde i kad da uradimo glavnu stvar - DA SE VENČAMO. :)

 Podrazumeva se crkveno venčanje, to daje duhovnu notu i potporu našoj zajedničkoj želji da stvorimo svoje porodično gnezdo. Ali šta je potrebno da uradimo i da li ima i tu nekih "začkoljica", koje su nam svima svakodnevna pojava, nismo imali pojma. 

 Oboje smo se u istom trenutku setili da postoji jedna crkva pored koje smo često prolazili i svaki put komentarisali kako deluje toplo i ušuškano. Samo smo se pogledali i rekli : "Idemo tamo!"

 Ulazimo u portu i sve je u njoj isto tako lepo, kao i spolja. Dočekala su nas je prijatna lica crkvenjaka i njegove supruge, koji su nam predusretljivo objasnili sledeću proceduru: Dakle, oboje ste iz različitih parohija (crkvenih opština). Prvo, venčanje možete obaviti kod nas i to košta...(bilo je oko 50 eura), ali sveštenik mora biti iz mladoženjine parohije (ok, znali smo da neće biti jednostavno) i njega plaćate nezavisno od nas (ok, sve se plaća, navikli smo). Drugo, mora svako od vas da donese crkvenu krštenicu (i to je izvodljivo). Treće, koji datum želite? Pa mi bismo da to bude u maju, ako ikako može... Crkvenjakinja prelistava rokovnik i posle par minuta  kaže - "Slobodan je termin 30. maja u 12h." Odlično, savršeno! Samo još da uklopimo, hm... sve ostalo. Odlazimo zadovoljni pravo u crkvu mladoženjine parohije.

 Sveštenik: “Dobar dan, pomaže Bog! Izvolite?”
Mi: “Bog vam pomogao, mi hoćemo da se venčamo…?” (Osmeh)
Sveštenik: “To je lepo, ali morate prvo na predbračni ispit…”

?!?!!!

 (Predbračni ispit je obavezan deo koji prethodi crkvenom venčanju. To je postupak, gde crkva ispituje, da li dvoje kandidata za brak, ispunjavaju sve uslove koje propisuju crkveni kanoni za sklapanje braka. Za ispit mladenci treba da pripreme: crkvenu krštenicu, muškarac potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju. O izvršenom predbračnom ispitu mladenci dobijaju potvrdu, koju predaju nadležnom svešteniku mladoženje, na osnovu koje ovaj može vršiti venčanje.)

 Mi nismo bili informisani o tome, pa smo se u isto vreme i iznenadili i beskrajno zbunili. Ali, šta je tu je, ako moramo, ok. Pomislili smo – crkva je to, valjda nije neophodna tolika papirologija, ali avaj! I Crkva ima ADMINISTRACIJU. Trebalo nam je nekoliko dana da pripremimo dokumenta uz sopstveno, a Boga mi i angažovanje roditelja sa obe strane. Sad smo spremni za ispit! Osećala sam se kao da ponovo studiram… Nije loše!
Sve u svemu, nije to nikakav bauk. Lepo smo se ispričali sa sveštenikom i na kraju dogovorili datum i termin venčanja u našoj omiljenoj crkvi.

 

A onda, opština.
Otišli smo kod matičara sa povelikom dozom strepnje. Prvo, znali smo da nam tek tu sledi administrativna noćna mora. Drugo, plašili smo se da neće biti slobodnog termina onda kada nama to treba, pošto je maj mesec uvek krcat venčanjima, a pogotovo subotom (kada je i naše trebalo da se odigra). Kao pravi štreberi, na vreme smo obezbedili svu potrebnu dokumentaciju (krštenice, razne potvrde i lična dokumenta), naravno opet uz angažovanje svih dostupnih “resursa” (ko još ima vremena da dva puta dolazi u opštinu zbog iste stvari?) i bojažljivo zakucali na vrata matične službe. Jedan promukli ženski glas rekao je: “Napred!”

 Uđosmo… “Dobar dan…” Tajac… Gospođa koja je sedela za stolom, zatrpana gomilama i gomilama papira, nevoljno je podigla glavu i pogledala nas je iznad naočara koje su joj stajale na vrhu nosa. “Izvolite?” – rekla je nezainteresovano. “Mi došli da zakažemo venčanje, pa ako imate malo vremena…”. “Kada?” – reče strogo, kao učiteljica. “Pa sad…, za 3 nedelje… Ako može 30. maja?” Opet nas je prostrelila pogledom i posle jako dugačkih 5 sekundi mučenja pogledom, rekla je: “Zašto niste ranije došli? Znate da se venčanje zakazuje barem 3 meseca unapred!"


“Izvinite, nismo znali. Znate, ovo nam je prvi put da se venčavamo, pa…”
“U redu, sačekajte da proverim.”, reče ona  prilično nervozno. Verovatno zato što opet mora da zaroni u ono more papira koje je okružuje, da bi videla da li slučajno postoji slobodan termin za ovo dvoje “razmaženih” mladenaca, palih sa Marsa. Otprilike 15-20 minuta kasnije (šta ćete, u našoj administraciji u to vreme još niko nije čuo za elektronske baze podataka, iako je to bilo pre svega 5-6 godina) , dok smo mi uredno i mirno čekali ispred vrata, izađe gospođa matičarka I reče: “Nećete verovati, juče su jedni mladenci otkazali svoj termin za 30. maj u 13:30!” I napokon nam dala jedan široki osmeh.

 “Yesss! Toooo! Bravo, teto matičarko!” vikali smo kao da smo dobili na loto-u! Dali smo joj dokumenta da upiše sve što treba, idalje ne verujući koliko smo sreće imali. Onda pomislih - Da nije bilo suđeno, sigurno se ne bi sve ove kockice ovako sklopile. Pogledala sam ka nebu i rekla – HVALA.

 Sigurno ima još mnogo naivnih parova poput nas koji misle da je zakazivanje venčanja lak posao. NIJE! Ništa ne može da traje jedan ili 2 dana. Ceo taj administrativni process mora da vam, uz veliku količinu živaca, oduzme i barem nekoliko dana, jer ne može to tako kao – mi hoćemo da se venčamo, jupi! Ne, ljudi, morate dobro da se namučite i našetate da biste se venčali!

Pa dobro, administracijo, hoćeš li nam dozvoliti da dišemo, volimo se i povećavamo naraštaj ili su stvarno sva ta tvoja pravila važnija?!